NEGOVAN JOVIĆ, VOJNI KAPETAN IZ LESKOVCA: ŽIVOT SA CELIJAKIJOM I KRONOVOM BOLEŠĆU
Negovan Jović je vojni kapetan u penziji, po struci saobraćajni inženjer i master mašinstva. Osim što živi s Kronovom bolešću, on ima još jednu hroničnu gastrointestinalnu bolest – celijakiju. Tokom ovog intervjua nam je objasnio kako izgleda život sa dve zapaljenske, autoimune bolesti i kako se on tokom svoje karijere nosio s njima.
Tada je situacija na Kosovu bila jako teška…
Foto: Stefan Đaković
Na samom početku razgovora, Negovan nam je rekao da je prve simptome bolesti osetio još za leto 2002. godine: ‘Tada sam imao samo 24 godine i tek sam počeo da radim u vojsci. Prolazio sam kroz mnogo stresova, što zbog posla, što privatno. Ja sam s Kosova, tada sam i dalje živeo tamo, a situacija dole je bila veoma teška. Mislim da je uzrok mojih prvih simptoma bio upravo taj stres koji sam proživljavao.’
Noć pre nego što su mu se desili prvi simptomi, Negovan je bio u izlasku s društvom: ‘Malo smo više pojeli i popili. Sutradan, kada sam se probudio, osetio sam bolove u donjem delu stomaka. Nakon toga sam imao česte stolice, prolivaste i sluzave. Tih mesec dana, šta god da sam pojeo, odmah me je teralo na toalet. Pre toga sam bio zdrav, fizički aktivan, u snazi, nisam ni pomislio da ću dobiti dve hronične, autoimune bolesti, s kojima ću zauvek živeti.’
‘Odmah sam se javio u ambulantu Vojnomedicinskog centra Leskovac, međutim ni lekari nisu odmah posumnjali na ozbiljnija oboljenja, već su pretpostavili da je u pitanju neka bakterijska infekcija. Uputili su me u Vojnu bolnicu u Nišu. Tamo sam radio neke preglede, kao što je pregled želuca, radioskopija, ali ni tamo ništa nisu našli. Dali su mi neke lekove za gorušicu i na tome se završilo.’ – kaže nam.
‘Od propisane terapije nisam imao nikakvo poboljšanje, išao sam često u toalet i naglo sam smršao. Deset kilograma sam smršao za mesec dana. Nakon toga, simptomi su mi se polako smirivali.’
‘Nakon nekoliko pogoršanja, dobio sam dijagnozu – celijakija’
‘2005. godine sam imao sledeći napad – isti simptomi su se ispoljili kao i prvi put. Sve je bilo potpuno isto, ali nisam imao bolove. Opet sam se javio u Vojnu bolnicu u Nišu, radili su mi EHO abdomena, snimili želudac, radili gastroskopiju, snimili su mi deo između tankog i debelog crevo radeći mi irigoskopiju s irigografijom. Tada su uvideli zapaljenje tankog creva na prelazu između tankog u debelo, ali su mi ponovo dali samo lekove protiv gorušice i probiotike. Ti simptomi su trajali mesec dana, nakon čega su počeli da se smiruju. Ja i dalje nisam znao šta se tačno dešava.’ – objašnjava nam.
2010. godine, Negovanu su se pojavili isti problemi, u malo blažem obliku: ‘Tada sam prvi put radio kolonoskopiju. Ustanovili su da je u pitanju gastritis i za to su mi dali terapiju, te uspostavili dijetu. Iste godine sam imao još jedan napad simptoma koji sam pregurao na isti način, bez dijagnoze i prave terapije.’
‘Polako, psihički sam počeo da popuštam – od 2002. do 2010. ja sam periodično dobijao napade simptoma iz nepoznatih razloga i već sam počeo ozbiljno da brinem. Nisam mogao da se oporavim kompletno.’
Cela ova situacija je trajala do 2014. godine, kada je rešio stambeno pitanje: ‘Imao sam stresove koji su prethodili kupovini stana. Kada sam završio s kupovinom i useljenjem, dobio sam jače simptome. Dve nedelje sam imao temperaturu koja nije spadala ispod 38. Bio sam malaksao, uopšte nisam imao snage da se krećem. Lokalni lekari su mi divali probiotike i uspostavljali razne dijete, ali ništa nije pomagalo. Verujte mi, ja iz kreveta više nisam mogao da ustanem. Tada sam sebi rekao da moram da rešim ovu situaciju. U tom momentu, već 12 godina sam mučio istu muku. Otišao sam u Vojnu bolnicu Niš, primio me je prim. dr Radiša Vitas. S njim sam detaljno razgovarao. On me je saslušao i posumnjao da je u pitanju alergija na gluten – celijakija. Dao mi je uput da obavim analize na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Nakon što sam ih obavio, ispostavilo se da to jeste u pitanju – upravo celijakija.’
Ni pored dobijene dijagnoze, ništa se nije poboljšalo
Foto: Stefan Đaković
‘I pored toga što sam dobio dijagnozu i što sam se strogo držao onoga što mi je lekar rekao nakon njenog uspostavljanja, ja nisam imao poboljšanje.’ – objašnjava nam i dodaje: ‘Mesecima sam imao simptome, a počeo sam da dobijam i izuzetno jake bolove u stomaku. Morao sam da se vratim u Vojnu bolnicu, pao sam mnogo psihički, jer više nisam znao šta se dešava. Primila me je doktorka kojoj sam večno zahvalan, dr Tanja Jovanović, koja mi je pregledala sve papire i prva je koja je posumjala na Kronovu bolest. Tada sam prvi put bio hospitalizovan. Nažalost, nisu sve analize bile moguće u Vojnoj bolnici u Nišu, pa su me uputili na dalju dijagnostiku na VMA Beograd.’
Kada je Negovan stigao u Beograd na Vojnomedicinsku akademiju, bio je oduševljen pristupom tamošnjeg medicinskog osoblja: ‘Kada su čuli da sam vojni kapetan, odmah su me primili i hospitalizovali me. Borili su se za mene, želeli su da otkriju šta mi je i ja sam im jako zahvalan na tome. U bolnici sam proveo 3 nedelje, gde su mi izvršili detaljne preglede želuca, tankog i debelog creva, gastroskopiju, kolonoskopiju, magnetnu rezonancu, skener, radili su biopsiju… Tog septembra 2015. godine, na kraju svih tih analiza, konačno je utvrđeno šta mi je – Kronova bolest. Pored lekara sa VMA, doc. dr Stanka Petrovića i prof. dr Nenada Perišića koji me i dan danas vode, redovan sam i kontrolišem svoju bolest i u Vojnoj bolnici u Nišu, kod dr Zorana Blagojevića.’
‘Nisam imao pojma šta je Kronova bolest’
‘Tada, 2015. godine nisam znao šta je Kronova bolest.’ – naglašava i dodaje: ‘Mislio sam da je to lako rešivo, da ću odležati koji dan i da ću se vratiti kući redovnim obavezama. Tada me je primila dr Gordana Kujović i njoj svaka čast. Detaljno mi je opisala u čemu se radi i kakva je ova bolest. Nutricionisti VMA su mi detaljno objasnili kako ću se hraniti, šta smem, a šta ne smem, s obzirom na to da sada imam dve hronične bolesti – celijakiju i Krona i verujte, od tada, od 2015. godine, ja se striktno pridržavam propisane dijete. Sve ono što sam nekada konzumirao, kao što su gazirani napici, alkohol, pržena hrana, sve sam to izbacio. Sada se zna kako jedem – hrana je ili kuvana, barena, a nekada pečena. Od tada, do današnjeg dana, nisam imao nikakve simptome.’
‘Kada sam 2015. kada sam bio u bolnici, imao sam mnogo vremena da razmišljam’ – priseća se Negovan. ‘Rešio sam da više ne želim da vodim život kakav sam vodio do tada. Rešio sam da ću voditi zdrav život i danas sam prezadovoljan. Danas sam na Imuranu, ne primam kortikosteroide više, iako sam u početku primao Pronizon. Osećam se odlično, veoma sam fizički aktivan, volim da trčim i da se bavim sportom. Najbitnija je ishrana, a tu sam veoma zahvalan svojoj supruzi, koja je mnogo istraživala i učila o ovim bolestima i koja je na sebe preuzela kuvanje hrane. Bez nje, verujem da bi mi život bio mnogo komplikovaniji, tako da mi je ona najveća podrška u životu. Uz nju i ja sam naučio kako da pripremam sebi hranu.’
Okruženje nije uvek razumelo šta znači imati dve hronične bolesti
Foto: Stefan Đaković
Od 12.12.2019. godine, Negovan je penzionisan na zahtev dr Zorana Blagojevića iz Vojne bolnice u Nišu: ‘Kada sam čuo predlog da mogu da se penzionišem, nije mi bilo svejedno. Ja sam 19 godina radio u vojsci, bio sam zaljubljen u nju. Jako sam voleo taj posao, ali kad sam seo i razmislio dublje, shvatio sam da mi je preče moje zdravlje, nego posao. Doneo sam tu važnu odluku i od decembra 2019. godine, ja sam vojni penzioner. Uvek sam imao podršku porodice, ali u okruženju sam imao poteškoća. U vojsci nisu shvatali niti šta je Kronova bolest, niti šta je celijakija. Niko nijje shvatao da su ove bolesti komplikovane i da nisu nimalo naivne. Iako sam imao izveštaj gastroenterologa da sam onesposobljen da radim dežurstva i izlazim na terene, mene su dosta pritiskali da to obavljam.’
Dežurstvo je bilo veoma problematično, jer se na poslu tokom dežuranja ostaje dan i po, dakle potrebna je adekvatna hrana: ‘Osim što je potrebno obezbediti hranu za mene, takođe je i stresno i zahtevno. Teren je nosio iste probleme, najviše zbog hrane koju dobijamo. Prvih godinu dana moje bolesti, niko nije prihvatio da mi je zaista potreban drugačiji tip hrane, nisu shvatali da će mi standardni način ishrane izazvati ogromne probleme. Kada sam se zauzeo za sebe, onda su počeli da razumeju i shvatili su kakva je situacija. Nevezano za to što sam se izborio za sebe u tom trenutku, posao u vojsci je dosta stresan i upravo sam zbog toga rešio da se penzionišem.’
Sve se u životu može uz disciplinu i volju
Negovan je sada zaposlen u struci: ‘Radim u auto-školi kao saobraćajni inženjer, vršim obuku i osposobljavanje vozača, što mi veoma leži. Tu nema nervoze i stresa. Izuzetno mi prija ovaj posao. Bilo kakva negativna energija koja postoji se izbaci kroz fizičku aktivnost u kojoj sam redovan. Od kada sam se penzionisao, oslobođen sam velikog dela stresa, vodim opušten život. Sada mi je stanje uma mnogo drugačije nego što je bilo. U glavi mi je da se sve može i da će sve biti glatko i lako, što mi mnogo pomaže. Trenutno sam srećan čovek, ništa mi ne pada teško u vezi sa bolestima koje imam. Dobro sam informisan i disciplinovan, redovno idem na kontrole i radim redovne endoskopije.’
Foto: Stefan Đaković
Moja poruka je jasna – sve se u životu može, kad se želi. Može se živeti i sa Kronovom bolešću, ali je važna disciplina. Nemojte padati psihički, jer se sa ovim može zdravo i kvalitetno živeti. Ja se ne dam i ponašam se kao da nemam bilo kakvu bolest.’
