ISIDORA RADOJEVIĆ: UZ PRAVE LEKARE, PRIJATELJE I PORODICU, GRANICE SE POMERAJU

Isidora je mlada, emotivna i zahvalna osoba. Intervju, koji je vođen uz mnogo suza, priča je o dijagnostici, koja je trajala dve godine i ponovnom uspostavljanju starih aktivnosti i vraćanju sebi.

Iako mlada, ova devojka ima snažnu poruku i volju da se izbori sa novim okolnostima.

Fotografija: Stefan Đaković

Prva dijagnoza: Celijakija

Kod Isidore je specifično to što se dugo „lutalo” sa dijagnozom. Kako kaže, sedamnaest godina je mučila opstipacija i gotovo da ne pamti vreme, kada je išla u toalet češće od dva puta mesečno.

„Pokušavala sam i sa sirupima, konzumiranjem suvog voća, i jabuke na prazan stomak. Sena mi je pomogla, ali taj lek nisam smela puno da pijem, zato što se smatra da je baš jak. Nisam preterano jela slatkiše i slane grickalice, ali kada sam ih skroz izbacila iz ishrane, počela sam redovno da idem u toalet. Tokom priprema počeli su prolivi. Pre toga sam imala krvi u stolici, za koju sam mislila da je uzrokovana hemoroidima, te nisam obraćala pažnju na ovaj problem, sve dok se krvarenje nije povećalo. Prolivi bi bili od 7-10 puta na dan. Zapravo, šta god bih pojela, morala bih otići u toalet. Ta situacija, koju sam pravdala time što sam otišla prehlađena na pripreme, bila je zastupljena duže vreme. Temperatura je počela da mi se pojavljuje na 7 dana i trajala je oko jedan dan, i to u večernjim časovima. Tada sam imala 17,5 godina, kada sam sa tatom otišla u Dom zdravlja po uput za vađenje krvi i analize za stolicu. Krvna slika mi je bila loša, jer sam imala nizak nivo gvožđa. Lekari iz Doma zdravlja kao da nisu shvatali ozbiljnost mog problema i sve se završavalo na probioticima. Za fekalni kalprotektin nisam ni znala da postoji. Nastavila sam dalje i ponašala se kao da imam virus, koji će brzo proći, ali nisam imala snage ni da uradim trening fudbala do kraja.” – priseća se Isidora.

Zbog izuzetnog bledila, proverila je da li je anemična i ispostavilo se da jeste. Isidora je izgubila ciklus na gotovo dve naredne godine. „Tada sam stvarno bila uplašena, jer je krvarenje postalo obilnije. Vadila sam hormone zbog menstruacije, a analize su bile OK. Sve ostalo je, takođe, bilo u redu – rendgen pluća i srca, kao i ultrazvuk abdomena i štitne žlezde. Ova celokupna situacija je bila stresna za mene, jer sam po prvi put bila u bolnici (što me je psihički dosta remetilo), a ranije nisam toliko često išla kod lekara. Prvi odlazak u bolnicu je bio zastrašujuć. Bilo je jako jezivo, iako sam bila na samo par sati od kuće. Kada se ova situacija završila, laknulo mi je i bila sam baš srećna. Rezultati su bili super, a dijagnoza mi nije postavljena, jer sam bila dobro. U tom periodu, jedna doktorka me je pitala da li znam šta je Kronova bolest i da li ju je imao neko u mojoj porodici. Međutim, do tog trenutka nisam čula za ovu bolest. U međuvremenu, gastroenterolog iz bolnice je primetio moj slučaj i pozvao me na pregled. Ja sam otišla i ispričala simptome, a doktorka mi je rekla da verovatno imam celijakiju. Iz tog razloga, prešla sam na bezglutensku ishranu.” – istakla je Isidora.

„Ugasiću ja ta creva”

Nakon prelaska na bezglutensku ishranu, Isidora je rešila da bude dobro i psihički se smirila, jer je verovala da je pred njom period bez tegoba i bolova. Nažalost, nastavilo se sve po starom.

Fotografija: Stefan Đaković

Jedne večeri je imala puno krvi u stolici i u dogovoru sa tatom rešili su da odu na gastroskopiju, koja je njoj u tom trenutku delovala kao veoma nezgodna i komplikovana procedura. Nakon odrađene gastroskopije ustanovljeno je da nema znakova celijakije. Kada joj je otac rekao rezultate, bila je presrećna i verovala je da nakon šest meseci bezglutenske ishrane, tokom koje je već dosta izgubila na težini, može ponovo normalno da jede. Kako kaže, sama je svesna da je u tom periodu, dok je bila na bezglutenskoj ishrani, jela dosta i nezdrave hrane, i da je upravo takvo ponašanje razlog njenih čestih nesnosnih bolova.

„Zbog situacije sa korona virusom, bolnice su se zatvarale i otvarale, i nisam nikako mogla da uradim ispitivanja do kraja. U jednom momentu sam upućena da uradim fekalni kalprotektin i on je bio izrazito povišen. Neki lekari su mislili da imam nervozna creva, dok sam od strane pojedinih bila upućena na psihijatru. U kartonu čak imam istoriju lečenja od anoreksije. Uz sve to, išla sam i u školu, što mi je bio dodatni stres. Koristila sam lekove protiv anksioznosti, koji su me malo smirili i pomogli mi. Sledeća stanica bila je kolonoskopija, koju ja nisam želela da radim i užasno sam je se plašila. Psihijatar mi je mnogo pomogao u tome da na istu i odem. Moj problem je bio taj što sam pomišljala na ono najgore. Kada sam se probudila iz anestezije nakon kolonoskopije, saopšteno mi je da su mi creva jako upaljena, ali da nema tragova kancera, kog sam se pribojavala. Pomislila sam da ću ugasiti ta creva. Prepisali su mi terapiju kortikosteroidima, koja mi je pomogla.” – kaže Isidora.

Važnost odnosa sa lekarom i postavljanje dijagnoze

Tada Isidora dobija uput za Klinički centar, gde se upoznaje sa doktorkom Ivanom Jovičić, a nakon odrađene enterografije, postavljena joj je dijagnoza Kronova bolest. „Doktorka me je uputila u to šta je Kronova bolest i kako se sa njom živi. Počela sam da jedem samo bareno. Pitala sam doktorku koliko će to da traje, pošto sam bila željna hrane. Rekla mi je da će takva ishrana biti završena za mesec dana i da ne brinem, jer će sve biti u redu. Za 30 dana mi je bio rođendan. Osećala sam se preporođeno. Nažalost, na kontroli su mi rezultati bili gori nego ranije i hitno sam hospitalizovana. Iako sam želela da ostanem još par dana kod kuće i proslavim rođendan sa roditeljima, doktorka mi je saopštila da ne može da se vodi emocijama i da moram da krenem sa intravenskom terapijom u bolničkim uslovima. Samu sam sebe iznenadila, jer sam bila veoma smirena, iz razloga što sam prvi put osetila da neko hoće da mi pomogne. Mislim da boljeg gastroenterologa nisam mogla da dobijem. Ona je najbolja!”

Kroz suze, Isidora nastavlja priču od doktorki Jovičić i njenoj požrtvovanosti. Kad god bi joj falila majčinska figura, doktorka je bila tu i pružila podršku. Isidora navodi da kada bi čula njene korake u hodniku, osećala se srećno i spokojno, jer je znala da doktorka zaista želi da joj pomogne.

„Danas osećam toliku povezanost sa njom, zato što mi je nesebično pomogla. Presrećna sam, jer me je spasila. Da nisam otišla i odradila tu kolonoskopiju, ko zna šta bi bilo sa mnom. Ona je čak i svoje privatno vreme izdvajala za mene, zato što sam bila u bolnici zbog operacije. Par dana pre izlaska više nisam mogla da izdržim i poslala sam joj poruku da ne mogu više, a ona me je nakon toga i pozvala. Koliko god ja pričala sa svojim roditeljima i prijateljima, jedino je ona uspela da me smiri i skroz opusti. Osećala sam se kao da sam u pravim rukama, i mislila da nema razloga za strah i da će sve proći. Ona je bila ta koja je sa mnom prošla kroz ovu celokupnu situaciju, te za nju imam samo reči hvale. Kada sam izašla iz bolnice, počela sam da se plašim da jedem, da mi se nešto ne bi desilo. Od sveg tog stresa, skočila mi je temperatura, te sam pitala doktorku šta da pijem. Ona me je odmah pozvala i pričala sa mnom 45 minuta. Smejale smo se, a do kraja razgovora, temperatura mi se spustila sa 39 na 37. Ima baš veliki uticaj na mene i mnogo mi je drago što se ona brine o mom zdravlju.” – kaže Isidora.

Fotografija: Stefan Đaković

„Da kalprotektin bude 0, a CRP niži od 5”

Ceca, Milica i Aleksandra bile su Isidorine docimerke u bolnici. Zajedno su prolazile kroz svoje situacije i podržavale se međusobno u najtežim momentima. Kaže da su joj upravo ove devojke dale širu perspektivu o bolesti. Od lepših momenata u bolnici pamti svoj rođendan, kada su joj upravo one donele paketić od grisina i pudinga (koje su smele da jedu) sa duhovitom porukom: „Želimo da ti kalprotektin bude 0, a CRP niži od 5”. Smejale su se, pričale i nisu mnogo razmišljale o bolesti. Ovakva poznanstva Isidora smatra pravim prijateljstvom i ceni ih neizmerno.

Neizbežna operacija

Na magnetnoj rezonanci, a neposredno pred planirani izlazak iz bolnice, ponovo se videlo da su creva jako upaljena, a pogotovo slepo crevo. Takođe se, po prvi put, pojavila i fistula.

„Doktorka me je pozvala, objasnila mi moje stanje i pitala me šta ja mislim da je najbolja opcija. Ona mi je rekla da misli da je bolje da budem operisana, sa čim sam se ja složila. Rekla mi je da ću ujutru ići kod hirurga na pregled, pa ćemo čuti šta će on reći. Hirurg nije bio za operaciju i rekao mi je da se javim, ako osetim specifične tegobe. Tog dana je trebalo da izađem iz bolnice – skinuli su mi braunilu, a ja sam se spakovala. Međutim, doktorka Jovičić je želela da priča sa mnom, a ja sam pretpostavila šta sledi. Izložila mi je da se ne slaže sa mišljenjem hirurga i da je najbolja odluka da se operišem. Prihvatila sam tu informaciju, a zatim su me prevezli na hirurgiju. Koliko god sam bila nasmejana na internoj, počela sam da osećam nervozu, jer sam bila sa ,,težim” pacijentima. Najteže mi je palo to što je operacija velika stvar, a roditelji mi nisu bili prisutni. Nekako sam navikla da me tata otprati na preglede. Uz pomoć sestara, kojima sam bila simpatična, uspela sam da ga vidim na kratko, što me je tada najviše slomilo. Koliko god da je i on pokušavao da bude pozitivan, nije uspeo i bilo mu je baš teško, pogotovo jer sam sutradan ja bila prva na listi za operaciju. Sve to – odlazak u operacionu salu i stavljanje katetera bez prisustva roditelja, palo mi je jako teško. Ono što se dodatno desilo jeste to da sam, veče pred operaciju, dobila menstruaciju i do poslednjeg trenutka se većalo da li ću se ujutru operisati ili ne. Doktori su ipak odlučili da ne čekaju, a operacija sutradan je prošla odlično.”

Operacijom je odstranjeno slepo crevo, fistula 40 cm tankog i 20 cm debelog creva. Kako kaže, bilo joj je teško, jer je imala sondu u nosu i kateter. Prvo šta je videla, kada se probudila, bila je poruka od doktorke Jovičić: „Bravo! Svaka čast! Super smo ovo odradili”. Tada, u stanju ošamućenosti, Isidora je imala samo jedno pitanje za doktorku: „Kada ću moći da idem kući?”

Fotografija: Stefan Đaković

„Meni sve ovo izgleda nerealno – kao neki film”

S obzirom da je Isidora operisana 1. aprila ove godine, njen oporavak odigrao se brzo i neverovatno. „Po izlasku iz bolnice, završila sam šta sam imala sa školom, i uz veliku pomoć i podršku profesorke, upisala sam Tehnološki fakultet. Želim da napomenem da mi je Udruženje studenata sa hendikepom pomoglo da budem i na budžetu. Ubrzo sam se vratila i treninzima, a  celokupna situacija mi deluje nerealno – kao neki film. Nisam verovala da ću opet da se smejem. Mama mi je skorije rekla da joj je drago što sam nasmejana i da joj je bilo bolno da me gleda u mojim fazama plakanja i anksioznosti. U tom prvom periodu, pre postavljanja dijagnoze, umela sam da se zatvorim u sebe i bila sam anksiozna, a čak sam imala i dijagnozu depresije. Moram reći da sam i pored jake podrške ljudi oko sebe, pre svega svoje porodice, imala osećaj da sam usamljena, što nije bio slučaj sa mnom dok sam bila u bolnici, gde sam znala da sam među svojima.” – istakla je Isidora.

Roditelji i prijatelji

„Kad sam otišla u bolnicu, mama mi je poslala sliku tate. U tom periodu sam ga prvi put videla skroz izgubljenog, a kad god smo pričali, bili smo na ivici suza. Razgovori su bili ,,teški” i svi smo hteli da se smejemo i budemo pozitivni, ali bilo je i minuta ćutanja, a ta tišina kao da je govorila – Dođi kući -. Moji su brinuli o meni i donosili mi garderobu, jer sam bila dugo u bolnici. Ti zagrljaji su bili najjači i emotivni, a te posete od minut imale su za mene veliki značaj. Proslavila sam dva rođendana bolesna – jedan u bolnici, bez mame i tate. Možda zvučim razmaženo, ali ta situacija me je raznežila i bilo mi je teško. Tokom prethodne dve godine sam spoznala i ko mi je pravi prijatelj. Neke ljude sam izgubila, jer su me napustili, a neke sam dobila. Osećanja su mi bila pomešana, ali imala sam podršku – to je ono što me držalo. Nekim ljudima je moja bolest teže pala nego meni” – priseća se kroz suze Isidora.

Na pitanje, — Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? —, isidora je odgovorila:

„Mislim da jesam. Plašila sam se svega, kao što su upoznavanja novih ljudi i odlasci na nova mesta, zbog čega sam imala velike strahove. Međutim, kada sam se suočila sa time da sam bolesna, počela sam da živim život punim plućima. Nisam verovala da ću da upišem fakultet, a ipak sam uspela u tome. Mislim da sada, kada živim punim plućima, mogu da ostvarim sve što poželim.”, – istakla je Isidora.

Fudbal

Fudbal, kako kaže, igra celog života. Iako se njena mama jedno vreme protivila ovom sportu, uspele su da se dogovore. Od petog razreda trenira fudbal i to je njena najveća ljubav. Bila je u nekoliko klubova – najpre u RAD-u, zatim u Zvezdi, pa u Heroj-u. Koliko god da je trenirala, nije imala dovoljno snage. Mislila je da joj se to dešava zbog toga što je žensko ili zato što je mlada. Nije ni sumnjala da je u osnovi svega bolest. Sada se, nakon duge pauze, ponovo vraća fudbalu i smatra da će ovog puta imati telesne snage za sve ono što nije mogla ranije da uradi. Treninzi su prilagođeni njoj i tempu koji joj odgovara. Devojke iz kluba su pažljive prema njoj, a Isidora ističe da su one i trener njena velika podrška. Raduje se svakom sledećem treningu i ne može da iskaže rečima koliko je to ispunjava.

Fotografija: Stefan Đaković

„Mislim da sada ništa ne može da me zaustavi”

Kada smo pitali Isidoru, koju poruku bi imala da pošalje svojim IBD vršnjacima, ona je rekla: „Poruka je da se ne plaše da odu na preglede, jer što duže čekaju – gore je. Uz prave lekare, prijatelje i porodicu može da se postigne sve i nema odustajanja! Želim da budem primer drugima, koji će im pokazati da je ono nemoguće zapravo ostvarivo. Sada pomeram sve granice i mislim da ništa ne može da me zaustavi.”