IRENA ČANJI: NOVI ŽIVOT NAKON VELIKE HIRURGIJE DEBELOG CREVA
Irena Čanji nas je dočekala u prirodi, na prostoru šumskog krajolika Fruške gore. Sa neverovatnom lakoćom nam je ispričala svoju tešku priču, kojom je dokazala da je ona jedna prava moderna herojina.
Fotografija: Stefan Đaković
Trauma iz detinjstva kao mogući okidač
Irena svoju priču započinje traumom koju je doživela sa osam godina. Naime, tada se našla u situaciji u kojoj je nepoznati čovek pokušao da udavi nju i njegog druga u moru. Ona se osvrnula na taj događaj sledećim rečima: „Drug i ja smo bili mali, kad smo se kupali u plićaku, gde su bili parkirani čamci. U jedan od njih nam je upala lopta, ali nismo smeli da se penjemo u čamac da je uzmemo. Pokušali smo da je dohvatimo, ali u tom trenutku je naišao on i počeo do iznemoglosti da nas davi, da bi nas zatim bacio u vodi, nakon čega smo nas dvoje jedno drugo podigli. Mesto gde smo kampovali sa roditeljima je bilo kamp naselje. Prisećajući se do detalja svih ti scena davljenja i traženja tog čoveka po naselju, a koje su mi ostale urezane u sećanju, mislim da su bile okidač za kasnije događaje, kojih je kod mene bilo dosta.”
Irenini problemi kreću od 2005. godine, dok su joj, tokom naredne 2006., pojačani prolivi bili prava tegoba. Iako je uradila razna snimanja, poput ultrazvuka, rikografije i kolonoskopije, iritabilno crevo bila je jedina dijagnoza, koja je u tom periodu mnogima utvrđena. Tačna dijagnoza joj je postavljena tokom 2011. godine, a ona je glasila – Kronova bolest.
„Ja nemam jednu dijagnozu, imam ih više”
Irenina klinička slika je vrlo kompleksna, jer je sa 17 godina operisala endometriozu materice, a operaciju dojke je imala tokom 2010. godine, na Institutu za onkologiju i radiologiju.
„Od malena sam po bolnicama, jer nemam jednu bolest, već ih, nažalost, imam više. Smatram da su one posledica mog psihičkog stanja, jer sam oduvek bila sportistkinja i svi u porodici su mi zdravi. Imam baku koja je napunila 96 godina, dok mi je prabaka živela do sto druge. Bila sam gimnastičarka i veoma uspešno se bavila latino-američkim plesom. Oduvek sam živela zdravo i hranila se zdravo.” – rekla je Irena.
Kao najteže dane Irena pamti one, tokom kojih je sa bolovima u dojci i materici morala da se izbori sa učestalim prolivima. Tih trenutaka Irena se priseća rečima: „Tada je sve bilo komplikovano. Endometrioza je celu matericu zahvatila, dok se na dojku ponovo vratio tumor, a zatim i Kron. Bilo je teško da se u istoj prostoriji nađu svi lekari, koji su meni bili potrebni.”
Terapija i dalje komplikacije
„Kada je postavljena dijagnoza Kronova bolest, odmah su mi obustavili terapiju za endometriozu i tada je materica bila prepuštena samoj sebi. Imala sam jake bolove, ali stomačne tegobe su bile prioritetne, te je Dr Dino Tarabar stabilizovao Kronovu bolest. Međutim, terapija je uticala na moje zglobove, tako da sam, već tokom 2013. godine, imala operaciju kolena, usled spondiloartritisa. Danas imam svog reumatologa, ali istina je da ne obraćam previše pažnju na svoja kolena, jer mi je godinama bolje. Imam otoke koji lako nastanu usled bolova, ali koji se na isti način i povuku. Klimatske promene su faktori, koji danas najviše utiču na mene.” – istakla je Irena.
Fotografija: Stefan Đaković
Stanje trudnoće Irena poredi sa periodom mira i zdravlja. O svom drugom stanju izjavila je sledeće: „Trudnoća je bila divna! Ona je prosto takva da poželiš da si u drugom stanju. Mogla sam da jedem ono što nikad nisam. Činjenica je da se tokom trudnoće dobije na težini, ali ja nikad nisam prelazila pedeset kilograma, tako da je bilo baš lepo. Međutim, godinu dana nakon porođaja, kreće novo pogoršanje.”
Prva operacija i borba za život
„Svake druge nedelje završavala sam u urgentnom, jer sam stalno odlazila u toalet i imala krvave stolice. Primali su me sa prolivima, bolovima, dehidratacijom, a terapija, koju sam još tokom trudnoće počela da praktikujem, nije delovala. U tom momentu morala sam da pređem kod drugog gastroenterologa, kog su mi dodelili u urgentnom. Donesena je odluka da uzimam metrotekstat, kao tada jedinu terapiju, koju sam ja mogla da primam, sem biološke. Bila sam u veoma lošem stanju, na koje nisu ukazivali ni snimci kolonoskopija, a ni analize. U toku 2018. godine, bila mi je zakazana operacija, tokom koje mi je odstranjen deo debelog creva. Izdržala sam četiri dana, nakon čega sam dobila sepsu i jako iskrvarila, dok su me petog dana ponovo otvorili i punktirali mi pluća, a ja sam već tada bila jako loše. Upravo sam se prisetila kako boli punkcija pluća… Petog dana sam imala operaciju, nakon koje se nisam probudila. Tog istog dana mi je stavljena stoma, što znači da sam opet operisana i uključena na aparate za disanje, koji su me, doslovno, držali u životu. Male šanse su mi davali da preživim. Telo mi je bilo izmučeno i nije moglo da funkcioniše bez aparata. Nakon buđenja, odmah sam se pitala, da li je ono bilo priviđenje ili san. Mene je probudio grozd, koji mi je dao jedan stariji čovek, čije su oči bile kao u Deda Mraza – smešile su se. Nakon što je taj grozd, usled mog zagrižaja, pukao, iz njega je izašao sok, posle čega sam se ja probudila. Tada sam bila u bolnici i nakon što sam otvorila oči, samo sam mogla čuti: ,,Nemojte da čupate braonilu”. Ja sam inače imala dve braonile na vratu, a jedna je bila zatvorena jer više nije mogla da radi. Može se reći da sam ja nešto čupala, jer sam htela da ustanem i probudim se. Međutim, nakon toga, oporavak je bio na mentalnom nivou. Tada sam imala četrdeset kila, totalno atrofirane mišiće i nisam mogla da govorim (valjda od tube). U tom periodu sam počela da učim sve ispočetka. Dolazili su fizioterapeuti da me dižu, učila sam da govorim i kako da dišem. Tad sam tek naučila šta je udah i izdah, a to mi je zapravo bila glavna mantra, kao i veliko zeleno polje, gde sam ja u sredini i imam prostora i slobode.” – rekla je Irena.
Druga operacija i poboljšanje
„Stomu sam imala godinu dana, te sam se polako oporavljala. Porodica mi je bila ogromna podrška, a mama mi je, od sedamnaeste godine, bila na usluzi za sve potrebno. U tom periodu polako je krenuo i oporavak. Drugi su me savetovali da ostavim stomu, jer su mislili da neću preživeti novu operaciju. Jedino je profesor Ćuk prihvatio da me operiše, čak i nakon godinu dana. On je uradio veliku operaciju – skinuo mi stomu, izvadio mi matericu i ogroman tumor. Očistio je koliko god je moglo, a ja sam ponovo bila dobro.” – rekla je Irena.
Ova operacija desila se 2019. godine, nakon koje je usledio lagani oporavak. Novina je ta što je Irenu dočekala menopauza, ali i novi život – prilagođavanje i prihvatanje života, koji više neće izgledati isto.
Novi život
„Bila sam vaspitač – radila sam u vrtiću. Bilo ples na podijumu ili ledu, on mi je bio najveća ljubav u životu. Zapravo, muzika i ples su mi, od pete godine, bili sve, ali od operacije, to prestaje. Ožiljci su uradili svoje, tako da sam sada u invalidskoj penziji, jer ne mogu da potrčim za detetom u vrtiću, a kamoli da ga podignem. Ovo znači da je moj novi život započeo pre tri godine.
Da li sam se privikla?– Nisam.
Da li još uvek idem u crkvu?– Idem.
Našla sam novu ljubav, a to su šuma i reka – mesta na kojima punim svoju energiju. Dešavalo se da pričam sa vodom, jer imam osećaj da mi je energija upravo u njoj. Nemam psihijatra, kao ni najbolju drugaricu s kojom pričam o svom stanju, ali eto, šuma i reka su mesta gde mogu da izgovorim svoje misli, da kažem da li me boli nešto, a da me neko ne osudi i da stavim osmeh i idem dalje.”
Na pitanje, — Da li smatrate da ste samostalni u svojoj bolesti? —, Irena je odgovorila:
„Smatram da sam potpuno samostalna, jer prosto znam da li sam otišla u WC zbog hrane, emotivnog statusa ili promene vremena. Apsolutno mogu da procenim takve stvari i slušam svoj organizam, a svoje telo danas čujem vrlo dobro. U situacijama kada nešto prekršim, dam sebi oduška, jer znam šta mi sledi – uzročno posledična reakcija. Imam vrlo organizovan život, u šta se ubrajaju lokacije toaleta, kao i mnoge druge stvari. Ponekad mi se desi da imam i do dvadeset i sedam proliva dnevno. Vozim kola, živim, i prosto moram da se vrlo dobro organizujem, pogotovo jer sam sama sa ćerkom, pošto muž radi. Gde god da odem uvek proverim da li tamo imam toalet, klimu i da li je ambulanta u blizini. Jednostavno, sve moram da imam. Trudim se da vrlo široko gledam na stvari, dignem glavu, nasmejem se i idem dalje.”, – istakla je irena.
Fotografija: Stefan Đaković
„Podrška porodice je neprocenjiva“
Podršku svoje porodice Irena opisuje kao beskrajnu, jer kako kaže, majka ju je kupala, a suprug menjao pelene. Zajedno su je hranili, čuvali i bili njeni saveznici kroz život. „Moja majka, otac i suprug bili su dosta jaki, dok sam ćerku gledala da zaštitim, jer je ona teško psihički podnosila moje stanje. Težim da svoje danas ne opterećujem ni kada mi je loše, jer često menjam raspoloženja, od smejanja do plakanja, te ni na sekund ne želim da druge time opterećujem. Neke stvari nisu iste jer, na primer, ne mogu da trčim. Uz podršku porodice usavršavam engleski, puno čitam, čak i u trenucima kada mi je loše, a ranije sam se bavila i pisanjem. Ne znam šta me dalje čeka, ali svakako upoznajem novu Irenu i borim se dalje, jer nema druge opcije.“ – kaže Irena za kraj.
Ireninu priču možete pogledati i na sledećem linku:
